Te­žak ži­vot i ne­ma­šti­na uči­ni­li su da pe­to­čla­na po­ro­di­ca Ne­bri­gić ma­šta o da­nu ka­da će mo­ći da ka­žu da su bez­bri­žni. Ova skrom­na po­ro­di­ca ži­vi od nov­ca ko­ji do­bi­ja­ju na ime ma­te­ri­jal­nog obez­bi­je­đe­nja po­ro­di­ce. A to zna­či da već dru­gi dan ne­ma­ju za ži­vot.
Ta­ko se do­go­di­lo da je eki­pa „Da­na” u pra­vom tre­nut­ku do­ni­je­la po­moć ko­ju je obez­bi­je­di­la Ban­ka hra­ne.
– Bi­li bi­smo sreć­ni da nam je ži­vot ma­kar pri­bli­žno ona­kav ka­kvo nam je pre­zi­me, ali go­di­na­ma una­zad pre­ži­vlja­va­mo. Ima­mo tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce ko­ji­ma je pre­vas­hod­no po­treb­na kva­li­tet­na hra­na jer su u raz­vo­ju. Su­prug i ja smo ne­za­po­sle­ni, a odav­no smo iz­gu­bi­li i na­du da će­mo jed­nog da­na do­bi­ja­ti pla­tu. Već smo u go­di­na­ma, i na­ru­še­nog smo zdra­vlja pa nas ni­je­dan po­slo­da­vac ne­će. Sva­ki no­vi dan za nas dvo­je je no­va bor­ba za dje­cu – is­pri­ča­la je Ne­bri­gić.
Uz te­žak ži­vot i ne­ma­šti­nu Ne­bri­gi­ći­ma je do­dat­ni pro­blem i pro­stor u ko­jem ži­ve. Dom im je tro­šna ba­ra­ka u nik­šić­kom na­se­lju „Trud­be­nik”. Objek­ti su iz­gra­đe­ni pri­je vi­še od po­la vi­je­ka i to kao ko­lek­tiv­ni smje­štaj za broj­ne rad­ni­ke ko­ji su ta­da gra­di­li Nik­šić i nje­go­vu in­du­stri­ju. Kad je po­sao za­vr­šen, ba­ra­ke su se pre­tvo­ri­le u od­re­di­šte broj­nih so­ci­jal­no ugro­že­nih po­ro­di­ca. Ne­bri­gi­ći ka­žu da je to je­di­no što su uspje­li ka­ko-ta­ko da obez­bi­je­de. Tro­šna ba­ra­ka odav­no je „zre­la” za ru­še­nje jer se u obje­kat od nje­go­ve iz­gra­nje ni­je ula­ga­lo. Krov pro­ki­šnja­va, zi­do­ve od da­sa­ka je „po­je­lo” vri­je­me. To ni­je mje­sto u ko­me tre­ba da od­ra­sta­ju dje­ca.
- Vla­ga, hlad­no­ća, pra­ši­na ko­ju jed­no­stav­no ne mo­že­mo oči­sti­ti iako se tru­di­mo da odr­ža­va­mo hi­gi­je­nu u pro­sto­ri­ja­ma, na­ša su sva­ko­dne­vi­ca. To je naj­ve­ći uzrok na­šeg lo­šeg zdra­vlja, ali uti­če i na dje­cu. Dje­voj­či­ca je, re­ci­mo, od po­čet­ka ove go­di­ne već tri pu­ta bi­la u bol­ni­ci. Bi­li bi­smo ra­do­sni ka­da bi­smo mo­gli da po­ne­što po­pra­vi­mo ili do­ra­di­mo, ali ne­ma­mo ama baš ni­ka­kvih mo­guć­no­sti – ka­za­la je Ta­nja.
Osnov­na bri­ga Ne­bri­gi­ći­ma je da obez­bi­je­de do­volj­no hra­ne, ali i odje­će za dje­cu. Za se­be i su­pru­ga, na­gla­si­la je Ta­nja, ne bi bri­nu­la jer bi im i sa­mo hljeb za obrok bio do­vo­ljan. Ali, ka­da su ma­li­ša­ni u pi­ta­nju tu za njih ne po­sto­je ba­ri­je­re, pa se pri­hva­ta­ju sva­kog ra­da ko­ji im se po­nu­di. Me­đu­tim, sve ma­nje je po­nu­da i za fi­zič­ki rad i pri­li­ku da se uzme ma­kar dnev­ni­ca.
Već odav­no ozbilj­no uru­še­nog zdra­vlja Ta­nja pre­ko pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka po­vre­me­no do­bi­je pri­li­ku da či­sti ula­ze ne­kih stam­be­nih zgra­da, tu­đe sta­no­ve, a po­ne­kad, ta­ko­đe po po­zi­vu, i ci­je­lu noć pro­ve­de kod ne­ke sta­ri­je oso­be ko­joj je neo­p­hod­na po­moć.
- Ne mo­že­mo do­zvo­li­ti da nam dje­ca bu­du odvo­je­na od dru­ge dje­ce, pa se tru­di­mo da ako ni­šta dru­go ne bu­du glad­ni. Skrom­no su ob­u­če­ni, ali su či­sti. Ob­ra­du­je nas sva­ka po­moć, kao i ovaj pa­ket i za­hval­ni smo ne­iz­mjer­no i „Da­nu” i Ban­ci hra­ne. Kao da zna­te ka­da smo u pro­ble­mu i do­đe­te i spa­si­te nas – re­kla je Ne­bri­gić.
B.B.